Se­lek­tor Bo­jan Mu­njin oda­brao je tak­mi­čar­ske pred­sta­ve za 20. ju­bi­lar­ni Ju­go­slo­ven­ski po­zo­ri­šni fe­sti­val ko­ji se od 8. do 14. no­vem­bra odr­ža­va u Uži­cu.
Fe­sti­val 8. no­vem­bra otva­ra „Raz­bi­je­ni kr­čag“, pre­ma tek­stu Hajn­ri­ha fon Klaj­sta, u pro­duk­ci­ji JDP iz Be­o­gra­da i re­ži­ji Igo­ra Vu­ka Tor­bi­ce. Dan ka­sni­je na re­per­to­a­ru je „Di­vlje me­so“, pre­ma tek­stu Go­ra­na Ste­fa­nov­skog, u pro­duk­ci­ji Na­rod­nog po­zo­ri­šta iz Sa­ra­je­va i u re­ži­ji Di­na Mu­sta­fi­ća. „Ži­vo­tinj­ska far­ma“, pre­ma tek­stu Džor­dža Or­ve­la, u pro­duk­ci­ji Hr­vat­skog na­rod­nog ka­za­li­šta iz Ri­je­ke i u re­ži­ji An­dra­ša Ur­ba­na, igra se 10. no­vem­bra, a 11. je „Ur­ne­be­sna tra­ge­di­ja“, pre­ma tek­stu Du­ša­na Ko­va­če­vi­ća, u pro­duk­ci­ji CNP iz Pod­go­ri­ce i u re­ži­ji Velj­ka Mi­ću­no­vi­ća. Za­tim je na re­per­to­a­ru „Ka­zi­mir i Ka­ro­li­na“, pre­ma tek­stu Ede­na fon Hor­va­ta, u pro­duk­ci­ji Ate­ljea 212 i u re­ži­ji Sne­ža­ne Tri­šić. Še­stog tak­mi­čar­skog da­na je pred­sta­va „Svra­ti, re­če čo­vek ili san o za­vi­ča­ju“ pre­ma tek­stu Iva­na Ve­li­sa­vlje­vi­ća, u pro­duk­ci­ji Na­rod­nog po­zo­ri­šta iz Uži­ca i u re­ži­ji Iva­na Vu­ko­vi­ća. Fe­sti­val za­tva­ra pred­sta­va „Rad­ni na­slov An­ti­go­na“, pre­ma tek­stu Ja­smin Se­ku­e­i­ra i Lu­ci­ja­na Del­pra­to, u pro­duk­ci­ji Za­gre­bač­kog ka­za­li­šta mla­dih i u re­ži­ji Re­na­te Ka­ro­le Ga­ti­ce.
Za mo­to (slo­gan) fe­sti­va­la uzet je po­klič ko­ji je špan­ska re­vo­lu­ci­o­nar­ka, le­gen­dar­na Do­lo­res Iba­ru­ri, 1936. go­di­ne upu­ti­la fa­ši­sti­ma sa ba­ri­ka­da Ma­dri­da: „Ne­će­te pro­ći!”.
- Ima­mo na to sim­bo­lič­no pra­vo sla­ve­ći 20. go­di­šnji­cu po­zo­ri­šnog fe­sti­va­la u ma­lom i skrom­nom gra­du Uži­cu, ko­ji je pri­je 74 go­di­ne, usred po­ro­blje­ne Evro­pe, je­di­ni imao pe­tlju da pro­gla­si Re­pu­bli­ku. Ipak, - ve­li Bo­jan Mu­njin, - da li je ovaj slo­gan da­nas pre­tje­ran ili na­i­van? Mo­gli bi­smo slo­bod­no od­go­vo­ri­ti pro­tiv­pi­ta­njem: šta još tre­ba da se de­si u ovom vre­me­nu pa da mi ko­ji sve to sa stra­ne gle­da­mo ka­že­mo „no pa­sa­ran”. Ko­li­ko još mr­tvih, ko­li­ko iz­bje­gli­ca, ko­li­ko ne­za­po­sle­nih? Ko­li­ko još Ukra­ji­ne, ko­li­ko Si­ri­je? Ko­li­ko još bi­je­de i pre­ko­pa­va­nja po kon­tej­ne­ri­ma? Ko­li­ko vul­gar­no­sti i idi­o­ti­zma na TV ekra­ni­ma u ko­je gle­da­ju na­ša dje­ca - pi­ta se Mu­njin. Se­lek­tor na­sta­vlja:
- Ži­vi­mo u vre­me­nu ka­da su pro­bi­je­ne mno­ge cr­te od­bra­ne nor­mal­nog ži­vo­ta pred ju­ri­šom pri­mi­ti­vi­zma, go­log nov­ca, po­li­tič­kog ili vjer­skog fa­na­ti­zma i na­si­lja. S dru­ge stra­ne gle­da­mo te­ror na­smi­ja­nih li­ca ko­ja nas na sva­kom uglu uvje­ra­va­ju ka­ko ži­vi­mo u sa­vr­še­nom svi­je­tu u ko­jem tre­ba sa­mo da tro­ši­mo i uži­va­mo. Stva­ra­ju se sta­kle­ni gra­do­vi, ku­le va­vi­lon­ske i teh­no­lo­ška ču­da ne­vi­đe­na, s ko­ji­ma ži­vi­mo sve mo­der­ni­je ali se od se­be uda­lja­va­mo sve br­že. Po­sta­li smo ner­vo­zni vo­lo­vi mo­der­ne ere i sa­mi pod­jarm­lju­je­mo one dru­ge – bru­tal­no­šću eko­nom­ske uspje­šno­sti. Da, bo­ji­mo se da se pred na­šim oči­ma ra­đa no­vi mon­strum; fa­ši­zam sa ar­mi­ja­ma onih ko­ji za­stu­pa­ju po­re­dak „eko­no­mi­je ko­ja ubi­ja”, svjet­ske po­li­tič­ke bez­um­no­sti i mo­ral­ne bez­o­sje­ćaj­no­sti, če­mu mno­gi još uvi­jek ne­ma­ju hra­bro­sti po­gle­da­ti u oči, ali sve­mu to­me mo­ra­mo, kao u Ma­dri­du 1936, ili u Uži­cu 1941, re­ći gla­sno – ne­će­te pro­ći! – is­ti­če Mu­njin.
„Za­to”, do­da­je Mu­njin, „ovo­go­di­šnji užič­ki Po­zo­ri­šni fe­sti­val po­sve­ću­je­mo bor­bi pro­tiv da­na­šnjih de­mo­na u vre­me­nu ka­kvo ono je­ste: pred­sta­va­ma ko­je s tim vre­me­nom po­le­mi­šu, ko­je mu se ru­ga­ju, ko­je kri­tič­ki na­pa­da­ju si­ste­me i ide­o­lo­gi­je i ko­je ne osta­vlja­ju na mi­ru ni one li­je­ve, ni one de­sne”.
S. Ti­ja­nić


Ru­ka­vi­ca je ba­če­na

- Naš fe­sti­val ni­je po­li­tič­ka tri­bi­na ali ni­je ni bi­jeg od stvar­no­sti; on je­ste sla­vlje­nje umjet­no­sti ali je za­mi­šljen i kao ru­ka­vi­ca ba­če­na u li­ce na­šoj sa­vje­sti. Mi mi­sli­mo da sa­mo ta­kvo po­zo­ri­šno oku­plja­nje mo­že bi­ti za­log sva­kog ljud­skog do­sto­jan­stva. Ve­ru­je­mo da iza­bra­ne pred­sta­ve od­ra­ža­va­ju duh re­le­vant­ne umjet­nič­ke re­flek­si­je, ozbilj­ne in­te­lek­tu­al­ne za­pi­ta­no­sti i cr­no­hu­mor­ne gor­či­ne, u mje­ri pro­sto­ra u ko­jem ži­ vi­mo – is­ti­če Mu­njin.